Габријела Мистрал је једна од најзначајнијих чилеанских песникиња. Први латиноамерички писац и пета жена која је добила Нобелову награду, 1945. године, 26 година пре свог сународника Пабла Неруде.

У њеној поезији истиче се једноставан, али страствен језик, који настоји да изрази дубоко емоције које су у сукобу. Антологија комеморативног издања Краљевске шпанске академије изражава да његов спис:

(...) плете у контрапункт живот пун трагичне страсти; љубави које не познају границе; граничних животних искустава; о радикалној привржености својој родној земљи и сну о Америци; саосећања, у етимолошком смислу појма -осећај и заједничко искуство-, са обесправљеним и потлаченим.

Песма "Бесос", поред тога што је једна од најпопуларнијих, осликава поетски дух Габриела Мистрал . Песма се бави језивом темом привлачности и противречностима љубави.

Пољупци

Постоје пољупци који сами по себи изговарају

осуђујућу реченицу љубави,<1

Има пољубаца који се дају погледом

Има пољубаца који се дају памћењем

Има тихих пољубаца, племенитих пољупца

Има загонетних, искрених пољупци

Има пољубаца које само душе дају једна другој

Има пољубаца који су забрањени, истина.

Има пољубаца који пеку и боле,

Постоје пољупци који грабечула,

постоје мистериозни пољупци који су оставили

хиљаду лутања и изгубљених снова.

Постоје проблематични пољупци који садрже

кључ који нема један је дешифровао,

постоје пољупци који рађају трагедију

колико је ружа у брошу очупало своје лишће.

Има мирисних пољупца, топлих пољубаца

који пулсирају у интимним чежњама,

Има пољубаца који остављају трагове на уснама

као поље сунца између два комада леда.

Има пољубаца који изгледају као љиљани

јер су узвишени, наивни и За чисте,

постоје издајнички и кукавички пољупци,

има проклетих и кривоклетних пољупца.

Јуда љуби Исуса и оставља отисак

на његовом лицу Бога, злочина,

док Магдалена својим пољупцима

милостиво јача своју агонију.

Од тада у пољупцима куца

љубав, издаја и бол,

у људским свадбама личе на

повјетарац који се цвећем игра.

Постоје пољупци који стварају бунцање

љубавне жарке и луде страсти,

добро их знаш, то су моји пољупци

које сам ја измислио, за твоја уста.

Пољупци пламена који у штампаном трагу

носе бразде забрањене љубави,

олујни пољупци, дивљи пољупци

које су само наше усне окусиле.

Да ли се сећате првог...? Неодредиво;

твоје лице је било прекривено језивим руменилом

и у грчевима страшних емоција,

очи су ти се напуниле сузама.

Да лиСећаш ли се да сам једног поподнева у лудом ексцесу

видео те љубоморне како замишљаш туге,

висио сам те у наручју... пољубац је завибрирао,

и шта је видиш следеће...? Крв на мојим уснама.

Научио сам те да се љубиш: хладни пољупци

су из равнодушног срца стена,

Учио сам те да се љубиш својим пољупцима

измислио сам ја, за твоја уста.

Анализа

Песма редефинише шта пољубац може бити, и кроз овај покушај нам говори о страстима, оданости, романтици, телесном, платонском љубав и, уопште, афективне везе које нас спајају.

Чини је од тринаест строфа са хедекасилабским стиховима у којима преовладава сугласничка рима.

Првих шест строфа, окарактерисана кроз анафору, доводе у питање уобичајено значење пољубаца. Прва ствар коју замислимо када помислимо на реч пољубац је физички чин љубљења. Песма почиње отварањем маште за све оно што би такође могло бити повезано са пољупцем, а што указује више него на акцију, на намеру иза пољупца: „има пољубаца који се дају погледом/ постоје пољупци који се дају са памћењем“.

Песма супротставља придеве и слике које иначе не повезујемо и често износи контрадикторне идеје. Тако се оно „загонетно” које асоцира на оно што је скривено, супротставља „искреном”. Такође и „племенити“ пољубац, или платонски пољубац „који само душе дају једна другој“, а који нас упућују напоштовању, братској љубави, од родитеља ка деци, па чак и духовној и етеричној љубави, супротстављена је забрањена љубав, која се односи на љубавнике.

Кроз „Пољупце“ је представљена панорама људских страсти која оцртава блиски однос између љубави и мржње. Песма реконструише различите сукобљене силе у опозицији које, како критичар, Дејди-Толстон истиче, прожимају Мистралову поетику:

„Љубав и љубомора, нада и страх, задовољство и бол, живот и смрт, сан и истина, идеал и стварност, материја и дух, такмиче се у његовом животу и налазе израз у интензитету његових добро дефинисаних поетских гласова“ Сантјаго Дејди-Толсон. (Сопствени превод)

Фатална љубав

Иако нам „Пољупци” говоре о свим врстама страсти и веза, не само романтичних, у песми се истиче фатална љубав.

Представља визију љубави као реченицу, у којој нико не бира нити има било какву моћ над тим ко је вољен. Посебно се истиче забрањена љубав коју, са пуно несташлука, аутор асоцира на ону „праву“, а уједно је и једна од најватренијих: „Лама љуби што у штампаним траговима/ носе бразде забрањене љубави“

Такође, истиче се лакоћа којом се љубав претвара у издају, мржњу, па чак и насиље. Крв на уснама је доказ беса и беса љубоморе:

Сећаш ли се тог једног поподнева у лудомвишак

видео сам те љубоморне како замишљаш притужбе,

висио сам те у наручју... пољубац је завибрирао,

и шта си видео следеће...? Крв на мојим уснама.

Поетски глас: жене и феминизам

Иако је Габријела Мистрал имала двосмислен став у вези са феминистичким покретом, веома је занимљиво анализирати њен поетски глас који нужно дефинише позицију женски род жене њеног времена.

Субјективни песнички глас који објашњава индивидуу појављује се тек у деветој строфи. Овде се побуни жена која се нађе у страсти:

Има пољубаца који изазивају бунцање

страсне и луде љубави,

знаш их добро, то су моји пољупци

измислио сам ја, за твоја уста.

Жена се у песми буни против табуа женске сексуалности, а посебно жудње жене. У том смислу, песма је пионир феминистичког покрета који је свој процват доживео шездесетих година.

Женски песнички глас, штавише, своје ауторство, креативност и траг проналази у свету, пловећи кроз телесност и за све страсти које она подразумева:

Научио сам те да се љубиш: хладни пољупци

су из равнодушног срца рок,

учио сам те да се љубиш својим пољупцима

измислио сам ја, за твоја уста.

Желим да истакнем да је у песми жена та која свог љубавника учи да се љуби, а имплицитно се сугерише да без њене би било топлине, емоција, супротно патријархалној и конзервативној идеји да је мушкарац тај који треба да буде стручњак за сексуалност.

Ако вам се свиђа овај песник, позивам вас да прочитате 6 основних песама аутора Габриела Мистрал.

Фотографија Габриеле Мистрал

О Габриели Мистрал

Габријела Мистрал (1889-1957) је рођена у скромној породици. Издржавала је себе и своју породицу од своје 15. године радећи као учитељица у школи, све док њена поезија није почела да се препознаје.

Радила је као просветни радник и дипломата у Напуљу, Мадриду и Лисабону. Предавао је шпанску књижевност на Универзитету Колумбија, између осталих важних институција. Играо је важну улогу у чилеанском и мексичком образовању.

Докторирао је хонорис цауса на универзитетима у Фиренци, Гватемали и Милс колеџу. Године 1945. добио је Нобелову награду за књижевност.